Увод

Језик и писмо су синоними. Језик користимо за звучну а писмо за визуелну комуникацију. Тако језик можемо дефинисати као комуникацију стандардизованим гласовима и знацима (словима) који имају јединствено значење у језичком систему.

Историја писања, односно комуникације сликама започиње пиктограмима цртежима на дрвету, глини или пећинским стенама. Пиктограми немају јединствено значење и пружају могућност различитог тумачења (читања) слике.

1.1 Пиктографски симболи из Винчанске културе, између 6000 и 5000 година п.н.е.

1.2 Најранији Сумерски пиктографски запис на глиненој плочици из Урука, око 3100. п.н.е.

1.3 Развој сумерских пиктографских записа за звезду, главу и воду ка идеограмима из 2800. и клинастом писму из 2500. п.н.е.

Следећа фаза су идеограми. Код идеограма већ постоји јединствено читање јер свака слика означава одређени реални или апстрактни појам. Овај систем је коришћен код Сумера, Египћана и Кинеза. Имајући проблем са исписивањем апстрактних појмова и личних имена, стари народи су усавршили овај систем па су користили и симболе за гласове а потом и слогове фонографе, али никада нису стигли до фонетског алфабета.

   ХА          АМ                 МУ               РА           БИ

1.5 Детаљ двојезичне плоче из Розете 197–196. п.н.е. помоћу које је Шамполион протумачио египатске хијероглифе. Горе је грчки испис ПТОЛЕМАИОС, у средини хијероглифи писани са десна на лево и доле цртеж, са лева на десно, са убаченим словима ПТОЛМИС.

1.6 Цртеж Фаистос диска из Минојске цивилизације на Криту, око 1700. п.н.е. До сада није дешифрован. Хијероглифи су по спирали утискивани у глину, што значи да су прављени независно па је то на неки начин претеча типографије која је у Европи откривена тек после три миленијума.

1. Фонетски алфабет

Највећи корак у комуникацији остварен је открићем фонетског алфабета. Као што је Вук Стефановић Караџић исказао: „Што су гођ људи на овоме свијету измислили, ништа се не може испоредити с писмом. Пријатељу или знанцу своме, који је на далеко преко бијелог свијета, послати мисли своје на комаду артије; читати, што су други писали прије двије иљаде година, и написати, да могу други послије неколико иљада година читати; то је наука, која ум љуцки готово превазилази, и могло би се рећи, да је онај, који је први њу измислио, био више Бог него човек.“

Фонетски алфабет, као далеко једноставнији за учење и писање има огромне заслуге за демократизацију писма. Писмо је до тада, у већини случајева, коришћено за теократске потребе. Било је привилегија свештенства, дакле малог броја људи (Месопотамија, Египат). Губитком привилегија искључиве писмености, мења се историја а државе све више постају секуларне као што је случај са Грчком и Римом. Зато и кажемо да је фонетски алфабет И револуција у писаној речи.

Захвалност за откриће фонетског алфабета дугујемо Феничанима који су га користили још 1500 година пре нове ере. Њихов алфабет је имао 22 слова а писало се са десна на лево. Нису имали самогласнике, баш као што их нису имали у свом писму Арапи и Јевреји. Грци су преузели, око 1000. године п.н.е. феничански алфабет,

1.7 Квадратна (лапидарна) капитала, око 415. п.н.е.

променили пет сугласника у самогласнике, током наредних векова прешли на писање са лева на десно и коначно га стандардизовали око 400. године п.н.е. са 24 слова. Феничанске облике слова Грци су променили у форму изузетне хармоније и непролазне лепоте

1.8 Римска лапидарна капитала, Трајанов стуб, 114. н.е.

1.9 Унцијал, касни 2. век н.е. Библија, Левитски законик, најстарији рукопис овог дела Библије.

и тиме употпунили, заокружили своју изузетну уметност, архитектуру, философију и литературу. Овај стандард писма је био погодан за све индоевропске језике. Са малим изменама, преко Етрураца се проширио на Римску империју и даље на остале народе који и данас користе латинично писмо.

Даљим развојем, после квадратне и рустичне капитале, Грци су око 2. века нове ере развили округластији облик писма које се назива унцијал. Писмо дугује име римском термину за дужину „унциа“ јер су линије за писање биле на растојању од једне унције. Њиме се могло брже писати јер су слова сада имала мање потеза а облик слова је и даље мајускулни.

1.10 Грчки унцијал, 10. век н.е.

Нешто касније је развијен и полу–унцијал, као и минускула (у нашој терминологији брзопис), писмо које је писано у четворолинијском систему, за разлику од свих претходних која су писана у дволинијском систему. У Риму се за писање, од 2. до 5. века, користила квадратна и рустична капитала а од 4. до 9. века унцијал. Иако је полу–унцијал развијен код Грка у 3. веку, он се у Риму, више примењује тек од краја 6. па до 9. века и представља први корак до минускуле. Келти га, уз промене, преузимају као своје национално писмо.

Крајем 8. и почетком 9. века, франачки краљ Карло Велики уводи реформе у дотадашњи рукописни хаос, настао пропашћу Западног римског царства у 6. веку (рукописи су били веома лоши, илустрације сиромашне и без икаквог система). Карло Велики ангажује Алкуина од Јорка да оснује дворску школу, издаје едикт којим се стандардизује изглед стране, стил писања и декорација рукописа. Реформише се и писмо. На идејама касног римског курзива и келтског полу–унцијала, настаје такозвана каролиншка минускула.

1.11 Каролиншка минускула из 9. века

Четворолинијско писмо је било практично и лако за писање и читање. Романска капитала се користила само за наслове и иницијална слова. Овај стандард се брзо проширио западном Европом. Књиге су до тада биле илустроване дводимензионалним илустрацијама. Када су каролиншки илустратори увезли рукописе из Византије ради проучавања, били су запањени природношћу и тродимензионалношћу илустрација у овим рукописима. Сами су, са промењивим успехом, почели да копирају фигуративно сликарство и орнаменте, често без вештине и знања старих византијских мајстора.

Крајем 9. века, Константин (Ћирило) саставља прво ћириличко писмо глагољицу са 38 слова. Писмо је рађено на бази грчког брзописног писма, коме су додата слова за словенске гласове који нису постојали у грчком. Она је толико стилизована и измењена да се њено грчко порекло сматра тек највероватнијом могућношћу. Код Срба се ово писмо само кратко одржало и почетком 10. века Срби прихватају ново писмо ћирилицу, која је у основи грчко унцијално писмо – у нашој терминологији устав. У односу на глагољицу, битно је промењена графија писма а задржан фонетски принцип, азбучни ред и називи слова.

1.12 Устав 12. века. Хиландарски типик Светог Саве.

Од половине 12. века започиње Готски период, који собом доноси нове идеје. Тродимензионалност илустрација постаје неважна и више се тежи линеарности. Облик писма је потпуно измењен. Готица (текстура) или Littera moderna постаје доминантно писмо у западној Европи. Потези су строго вертикални, облост слова скоро елиминисана а слова и простор између њих веома кондензовани.

2. Типографија

Кинези су (Pi Sheng) открили израду независних оловних слова за штампарску пресу још 1040. године н. е. а у Европи су откривена 1440. када их је Гутенберг усавршио на бази радова Холанђанина Лоренса Костера десет година раније. Занат резања слова је постојао и раније. Користили су их оружари, златари и ковнице новца. Иако Гутенберг није открио оловна слова, сматра се да је он оснивач типографије – методе израде и ливења независних слова. Гутенбергов основни процес је остао непромењен вековима. Патрица изрезана од гвожђа па окаљена, са обрнутим ликом слова на врху, укуцавана је у мекши метал како би се добила матрица у коју је сипана истопљена легура олова. После хлађења су се добијала слова са правоугаоном основом. Слова су ређана у штампарску форму за страну, бојила и потом отискивала на папир.

Ако је откриће алфабета (I револуција) омогућило чување, преношење и коришћење људског знања кроз векове, типографско штампање је омогућило економично и брзо умножвање књига.  Два миленијума се није скоро ништа променило у спорој и скупој изради рукописних књига. За исписивање књиге од 200 страна је било потребно око 5 месеци рада а пергамент од јагњеће коже је био скупљи од рада на књизи, које су коштале колико и виноград. Рецимо, 1424. године Универзитет у Кембриџ у је имао само 122 рукописне књиге.

Доношењем технологије израде папира (крајем 13. века) у Европу и открићем типографије, настаје II револуција у писаној комуникацији. Писменост и знање се брзо шири  Ренесанса је започела.

1.13 Готица (текстура) из Гутенбергове 42. редне Библије, прве штампане књиге у Европи 1450–1455. године.

Прва типографски штампана књига, Гутенбергова четрдесетдворедна Библија је завршена 1455. године штампана је готицом. Популарност нове технологије је потпуно обузела Европу. У првих 50 година је већ постојало преко 1000 штампарија у 200 европских градова. Тако, само две године после прве штампане ћириличке књиге у Кракову (1491), Ђурђе Црнојевић, црногорски владар, 1493. године набавља из Венеције штампарију, поставља је на Цетињу, и штампар Макарије завршава 4. јануара 1494. прву српску штампану књигу  Октоих првогласник.

1.14 Део стране из Октоиха

У ликовној уметности Ренесансе стварају: Ботичели, Да Винчи, Дирер, Микеланђело, Рафаел, Тицијан. У историји графичког дизајна, Ренесанса је донела нове идеје у дизајну писама, изгледу стране са орнаментима и илустрацијама, односно комплетном изгледу књига, највише захваљујући радовима италијанских хуманиста а центар догађања је била Венеција.

1.14 Венецијанска антиква, прво писмо у Романском стилу, Свеинхеим и Панарц, 1465 и 1467.

Sveinheim и Panarc креирају 1465. прво писмо у романском стилу а на даље други аутори: Johanes de Spira, Nikolas Jenson, усавршавају овај стил који називамо венецијанском антиквом. Де Спира је 1470. први увео пагинацију у књигама.

1.15 Венецијанска антиква, Де Спира 1469.

1.16 Венецијанска антиква, Јенсон 1470.

Године 1495. Aldus Manucijus отвара штампарију у Венецији како би штампао радове античких грчких и римских мислилаца. Најважнији члан његове штампарије је био Франческо да Болоња звани Грифо.

Грифо је био генијални дизајнер. Истраживао је прекаролиншке рукописе како би направио боље писмо од Јенсона. Резао је слова за латински, грчки и хебрејски а први је направио курзив, према канцеларијским рукописима. Његово писмо „Бембо“ постало је прототип за дизајн писама у наредна два века. Писма у овом стилу се називају ренесансна антиква. Мануцијус и Грифо се растају због свађе а Мануцијус наставља са првом масовном штампом књига у џепном формату (7.7 х 15.4 цм).

1.17 Грифоова „De Aetna“, 1495, ренесансна антиква која је послужила као модел за Гарамонова писма.

Пад рукописног писања у односу на типографију се уствари и није догодио. Напротив, порасле су потребе за мајсторима калиграфима који су били неопходни као учитељи ове фундаменталне вештине али и као писци за потребе важних државних или пословних докумената. Први приручник за калиграфско писање је урадио италијански мајстор калиграфије, дизајнер и штампар Lodoviko Arigi 1522. године а нешто касније и чувени Ђовани Батиста Палатино који је био врхунски калиграф али и најплоднији типограф свог времена. Дизајнирао је 29 писама а његов дизајн укључује писма за многе језике: латински, немачки, хебрејски, арапски, грчки. Године 1540.  издаје приручник за писање и типографију Libro Nouvo са свим својим радовима.

Огромне заслуге за ренесансну антикву има и Клод Гарамон који се сада сматра једним од најпоштованијих, најутицајнијих и најважнијих личности у историји типографије. Великим стилом реже писма а око 1544. добија захтев да направи писмо што сличније Грифоовим писмима, тада веома популарним. Када је свој рад представио француском двору, добио је 3 године права његовог искључивог коришћења. У курзив је увео искошен верзал и уједначио са нормалом. Практично је први направио конзистентну фамилију писама. У историји ће остати упамћен и као први оснивач независне словоливнице. Његов рад је постао национални стил Француске. Овај стил настављају Роберт Грањон и Пјер Холтин који реже свој Nonpareille Romain у зачуђујућој величини садашњих 6 тачака. Током времена, Гарамонов стил је почео да се занемарује све до почетка 20. века, када је поново откривен, па су његова писма израдиле све светске компаније.

1.18 Ренесансна антиква, Гарамон 1549.

17. век са Бароком у коме у ликовној уметности стварају: Каравађо, Рубенс, Веласкез, Рембрант а у књижевности Шекспир и Сервантес, не доноси никакве битне новости у типографији. Постојеће залихе изливених сетова слова се користе за штампу као рутински посао. Једино се развија примена гравирања у бакру за илустрације чиме се битно повећава распон тонова и текстура у односу на резање у дрвету.

Крајем 17. века Луј XIV је основао научни комитет за развој новог писма на научном принципу. Поделили су квадрат на 2304 поља и у оквиру квадрата конструисали слова. Овакав дизајн је више имао математичку хармонију него калиграфска својства. Тако нацртана слова су гравирана на бакру као мастер за редукцију на мање величине слова. Показало се да  је финоћа цртежа на мастеру неупотребљива на смањењу за текст. Естетска процена и измене Филипа Гранжана који је резао ово писмо, названо Romain du Roi, показала се од пресудног значаја. Ово је прва барокна антиква (Transitional).

1.19 Барокна антиква, Romain du Roi, граверски мастер, 1695.

У периоду Рококоа нарочито је била активна Енглеска која претходна два века није била обећана земља за графичке иновације и штампу уопште.Томе је највише допринела цензура и државна контрола штампе (када је 1660. дошао на власт Чарлс II захтевао је да се број штампара сведе на двадесет „смрћу или на други начин“). Сви новитети су долазили са континента.

1.20 Caslon роман и курзив, Вилијама Кеслона, 1734.

Међутим 1720. се појавио Вилијам Кеслон, гравер који од 1722. реже писма у традицији ранијих романских писама. Кеслонова писма нису била нарочито иновативна, али су била веома читљива и пријатна оку. У следећих 60 година његова писма користи цела Енглеска а убрзо постају популарна и у Америци. Учитељ писања и каменорезац Xон Баскервил 1751. почиње да експериментише са типографијом. Био је вишеструко обдарен и перфекциониста. Његова писма представљају зенит барокних писама, још више утањује танке линије, па стога усавршава штампарску пресу, папир који постаје гладак и сјајан и боју која постаје необично густа.

1.21 Барокна антиква, Џона Баскервила, 1757.

Неокласицизам и Романтизам рађају нови тип писама  класицистичка антиква (Modern). Око 1785. Fransoa Ambroiz Dido уводи нови мерни систем у типографију, којим је одбацио традиционални (цицеро, петит итд.) а користи величине изражене тачкама. Каснијим усаглашавањима у односу на метрички и инчни систем.  Систем тачака се и данас примењује. Дизајнира прву класицистичку антикву 1784. Његов син, Firmin Dido открива стереотипију која је омогућавала штампање већих тиража. Фирмин такође ради класицистичка писма и постаје велики ривал Бодонију.

1.22 Класицистичка антиква, Франсоа Дидоа, 1784.

Око 1790. Ђанбатиста Бодони редизајнира романске облике, под утицајем Фурнијеа, Баскервила и Дидоа –  серифи постају танка црта дебљине најтањих линија и ствара класицистички тип писма. Бодони дефинише сопствени дизајн као идеал за чистоту, добар укус, шарм и регуларност. Његов прецизни, мерљив и поновљив начин изражава дух машинске ере а крај калиграфске. Дизајнирао је око 300 писама (за руског цара Петра I је урадио ћирилицу), која су објављена после његове смрти у Manuale Tipografico 1818.

1.23 Класицистичка антиква, Бодони, страна из Manuale Tipografico

Крајем 18. и почетком 19. века, открићем и усавршавањем парне машине, започиње индустријска револуција. Аристократија губи власт у односу на капитал а идеје једнакости Француске револуције се шире светом. Образовање кроз јавне школе и писменост се шире. Нова технологија снижава цену и повећава тираже штампаног материјала. Повећање производње материјалних добара и стварање конкуренције захтева рекламу и оглашавање, путем огласа и постера, што захтева нову типографију. Започиње ера масовних комуникација.

1.24 Дисплеј писмо, Котерел, у природној величини, 1765.

Већ 1765. Tomas Koterel је увео тренд израде полуцрних дисплеј слова до тада незамисливих величина од око 5 цм висине. Око 1803. Robert Torn прави прво „Fat “ или Црно писмо.

1.25 Црно „Fat“ писмо, Роберта Торна, 1821.

Тиме само започиње такмичење са Винсентом Хигинсом и Вилијемом Кеслоном IV. Касније ради и писма у негативу. Винсент Фигинс 1815. прави прво „Egyptian “ или „Slab Serif “ писмо са јако наглашеним серифима. Такође ради тродимензионална (са сенкама) и контурна писма.

1.26 Egyptian (Slab Serif) писмо, Винсента Фигинса, 1815.

Вилијем Кеслон IV прави прво безсерифно (Sans Serif) писмо 1816. што је увод за графички дизајн 20. века.

1.27 Безсерифно писмо, Вилијема Кеслона IV 1816.

Основни проблем у штампарској индустрији, крајем 19. века, је представљало ручно слагање текста које је било веома споро, нарочито за потребе дневних новина које су због тога биле ограничене на мали број страна. Колики је то проблем био види се из података да су 1880. Њујоршке новине понудиле (огромних) пола милиона долара награде било ком проналазачу, који својом машином може да убрза процес слагања за 25– 30% времена. Otmar Mergentaler је 3. јула 1886. представио своју Линотип машину која је радила преко тастатуре и могла је да излије цео ред текста одједном. Радила је 7– 8 пута брже у односу на ручни слог. Тиме је у потпуности био заокружен систем машинског штампања.

Почетак 20. века доноси невероватну експанзију дизајнера – типографа. Тада стварају Фредерик Гауди, Морис Бентон, Рудолф Кох, Освалд Купер, Вилијем Двигингс, Ерик Гил, Стенли Морисон, Јан ван Кримпен, Роберт Мидлтон, Беатрис Ворд и други. Дизајнирају на стотине писама, од којих су већина и данас у употреби. Међутим, нема стварних помака и иновација. Скоро све је већ током историје било измишљено, јер како је Гауди духовито рекао: наше најбоље идеје су покрали стари мајстори.

Ера модерног дизајна и типографије започиње двадесетих година 20. века. У ликовној уметности су активни: Апстрактивизам, Фовизам, Кубизам, Футуризам, Дадаизам, Баухаус и Надреализам. Група аутора окупљена око Баухаус школе уводи асиметричну и контрастну типографију.

1.28 Ел Лисицки, постер „Црвеним клином победи бело“, 1923.

Безсерифна писма проглашавају за писма савременог доба а у дизајну веома користе црвену и црну боју. Јан Чихолд 1928. издаје књигу Die Neue Typographie која пресудно утиче на уметнике тог доба. Исте, 1928. Ерик Гил (писац, штампар, сликар, илустратор, скулптор, каменорезац и типограф) дизајнира, по многима, најлепше безсерифно писмо GillSans које је Монотип објавио и као ћириличко. Од 1928. до 1930. Пол Ренер креира такође безсерифно писмо Футуру а тај стил касније заокружују Адријан Фрутигер са Универзом 1957. и Макс Мидингер исте године са Хелветиком.

Половином 20. века у штампарству се појављује фотослог „photosetter “, где се мастери слова налазе на филму, а слова се оптички пројектују на фото– осетљив папир. Око 1973. појављују се и компјутерски фотослог „typesetter“, који су имали више могућности од предходних фотослогова али нису добро радили са графиком.

3. Дигитална типографија

Када је фирма Xerox одустала да комерцијализује свој језик за опис стране Interpress, њена два инжењера Чак Гешке и Xон Ворнок, оснивају 1984. сопствену фирму Adobe у којој усавршавају овај језик и дају му име PostScript. Фирма Apple исте године избације на тржиште свој Macintosh компјутер а 1985. и LaserWriter штампач са уграђеним постскриптом, процесором за растеризацију слике (RIP) и резолуцијом од 300 тачака по инчу. Средином године фирма Aldus избацује програм PageMaker којим је могла да се обрађује комплетна страна укључујући и слику. То је заокружило цео систем који се од тада назива стоно издаваштво (све је могло да стане на један сто). Убрзо се у трку укључује и Linotype који у своје осветљиваче од 2540 dpi уграђује постскрипт чиме се добија потпуно професионалан квалитет текста и слике. Започела је III револуција у писаној комуникацији – дигитална.

Типографске фирме убрзано пребацују своја писма у дигитални облик – постскрипт. Програми за обраду текста и слике се брзо усавршавају. Штампарска индустрија прелази са осветљавања фимова на директно осветљавање штампарских плоча а од 1994. постоји потпуно дигитална штампа, директно из фајла, без филмова и плоча.

Брз развој технологије и њено ширење по целом свету доводи произвођаче софтвера и хардвера, као и саме кориснике до проблема са многобројним језицима и кодним странама. Оснива се Уникод конзорцијум 1991. који објављује Уникод стандард у коме се региструју сви језици света и сваком слову се додељује јединствени код. Свет појавом интернета постаје глобално село.

Видели смо током историје писма да су рукописне књиге писали ретки (писмени) појединци, да су од појаве типографије у процесу израде слова и штампања књига учествовали малобројни мајстори заната, док сада у дигиталној ери сва ова знања постају јавно добро. Скоро сваки појединац, власник персоналног компјутера, може да буде, не улазећи у квалитет производа, сам свој мајстор, типограф, дизајнер и штампар, чега смо сведоци. Демократизација је нешто чему се миленијумима тежило али од ове демократизације у дизајну и типографији, често нас боле очи. Надајмо се да ће се подизањем опште културе и развијањем укуса овај типографски хаос, код нас, свести на подношљиву меру.

Закључак

Ако посматрамо развој писма историјски, видећемо да је било потребно најмање 2.000 година, да од пиктограма, преко идеограма и фонограма, стигнемо до фонетског алфабета. После тога је било потребно око 3.000 година да стигнемо до типографије (штампе). Затим, даљих 500 година усавршавања типографије и штампе, све до појаве електронике, односно компјутера и постскрипта. На крају само 20 година, да би дошло до потпуне демократизације у дизајну и типографији.

За све то време, генерације врхунских уметника и мајстора су мукотрпно развијали писмо а касније и типографију. Сваки од њих је, стојећи на раменима претходних дивова, уградио циглу или две у тај сада огроман зид. Ова генерација им зато изражава надубље поштовање и одаје највећу почаст.

Зоран Костић, јануар 2005.