Казањ је стар 1000 година и главни је град републике Татарстан, у европском делу Русије. Простире се на површини од 425 км2 (урбани део Београда има 360 км2) са око 1.200.000 становника. Слично Београду, налази се на ушћу Казањске реке у Волгу. Положај Казањског кремља је сличан положају нашег Калемегдана али ту престају све сличности између Београда и Казања. Док је Београд сав скучен између малих и вијугавих улица, Казањ је простран град са широким и правим улицама и великим трговима.

Припремне радње

Пре поласка за Казањ се прво обезбеђује виза за Русију. Треба позивно писмо (што имам од стране Татарстанског министарства за науку и образовање). Чека се у реду испред руске амбасаде, добијеш број и ако си стигао на време уђеш у педесет, колико и примају за један дан. Раде понедељком, средом и петком од 9 до 12. Када стигнеш на ред (у мом случају после три сата) предаш пасош а они нешто проверавају. Онда добијеш папир са подацима за уплату таксе и скицом положаја банке у којој се уплаћује 3300 дин – значи скупље од западних виза које су 35 ЕУР. Трчиш низбрдо једно 500 м уплатиш па трчиш узбрдо истих 500 м како би стигао на време. Предајеш потврду да си уплатио и каква срећа, одмах добијеш визу у пасошу па не мораш да долазиш поново. Аутоматски им опраштам скупљу визу.

Са визираним пасошем идеш да уплатиш и подигнеш авионску карту. Не примају девизе па нормално мењаш у оближњој мењачници (бар тога имамо). Повратна карта Београд – Москва – Казањ у Аерофлоту кошта 56.469 дин или 724 ЕУР (БГД–Москва 253 ЕУР за 1700 км а Москва – Казањ 471 ЕУР за 725 км, крајње нелогично). Како у повратку из Казања нема везе са Београдом, мора да се преспава у Москви. У Аерофлоту нуде хотел на самом аеродрому по цени од 129 ЕУР. Када питам зашто је тако скупо, одговоре да је то повлашћена цена и да иначе у том Новотел хотелу соба кошта 240 ЕУР. Кажу да у Москви има и јефтинијих хотела али где да још идем у огромну Москву и увече тражим хотел. Поручујем собу у Новотел хотелу али мора да се чека њихова потврда па ће ми Аерофлот јавити када да дођем и подигнем ваучер. После неколико дана уплаћујем и собу.

Када сам три месеца раније питао колико кошта пут, била је информација да БГД–Москва кошта 230 а Москва – Казањ 430 ЕУР, значи поскупело за 64 ЕУР. Притом је постојала јутарња линија из Казања и одмах преседање за Београд без спавања у Москви и трошка од 129 ЕУР само за собу, без хране и пића. Дакле поскупљење пута од 193 ЕУР.

Преко интернета резервишем једнокреветну собу у Шаљапин хотелу где ће да одседну и остали инострани учесници. Сутрадан одговарају да нема једнокреветних за 2600 РУБ =73 EUR али имају двокреветну за 3300 РУБ = 93 EUR на дан. Значи опет разлика од 160 ЕУР за осам дана а укупно са путем 253 ЕУР. Обзиром да је мој буџет био 1.500 ЕУР са дневницама, видим да су само фиксни трошкови (пут + хотели) 1.600 ЕУР. Већ видим своју будућност.

23.08.08. Субота

Полазак из Београда. Такси до аеродрома 800 дин. Пиво на аеродрому, Јелен 180 дин. Све иде брзо, авион касни у поласку 30 мин. На терминалу А4 не ради клима – паклено вруће пола сата.

Лет до Москве 2 сата 30 мин. Три мала пива 6 ЕУР + Мартел 24 ЕУР.

Москва, аеродром Шереметјево 2 – ради само 5 шалтера за пасошку контролу, по 50 путника на сваком. Процедура око минут, чекање око 50 мин. Ствари су већ одавно стигле, подижем торбу и јурим на да нађем инфо–шалтер.

На инфо–шалтеру кажу да авион за Казањ полази са другог аеродрома Шереметјево 1 и да има аутобус 817 са аутобуског терминала 1 (није обележено) одмах испред аеродрома. Некако нађем терминал 1 и дочекам аутобус 817. Возач тражи паре за карту (наравно не говори енглески а ја руски) ја показујем авионску карту, наивно мислећи да је трансфер укључен у цену авионске карте, он одмахије главом и схватам да треба да се плати. Вадим 10 ЕУР али он показује руком на аеродром. Схватам да морам да заменим евре за рубље. Излазим са стварима и враћам се на аеродром, налазим банку и мењам евре по курсу 1ЕУР = 35.5 РУБ. Аутобус већ отишао, чекам други. До Шереметјева 1 аутобус иде 15–20 мин.

Иако је интерна линија, поново траже пасош. Контрола пртљага, овог пута се скида и кајш али и ципеле!!! Пошто у торби већ имам манастирску ракију за Микласа а у кеси из авиона Мартел нешто ми жустро објашњавају, све на руском у вези Мартела и схватам да нешто не може. Једва налазе једног који говори неку врсту енглеског који ми показује пано на коме енглески пише да у ручном пртљагу може да буде само флашица од 1 деци пића. И да ова флаша не може да прође. Гледам мојих 24 ЕУР али се сетим да питам да ли је у реду ако ставим флашу у торбу. Он каже да то може и тако ја спасем мојих 24 ЕУР. Долазим до шалтера за предају пртљага, добијам бординг карту али ми показује на пртљаг и нешто објашњава. Поново нико не говори енглески. Некако уз помоћ трикова схватам да је пренос пртљага већ завршен и да морам да га носим до терминала. Идем до терминала и све мислим како ће да ме избаце са великом торбом као ручним пртљагом. Иде се доста дуго до старог терминала 4 где стижем ознојен као последњи путник. Око торбе се нико не узбуђује. Аутобус нас превози до малог авиона, 2 реда по 2 седишта. Превозник Татарстан Ер (можда).

Долазимо на Казањски аеродром, који је мали за град од око 1.2 милиона становника. Нема информација на енглеском а и даље нико не говори исти. Десетак таксиста чека и нуди своје услуге. Пошто је ово био последњи долазак не знам и не могу да сазнам да ли има аутобус до града. Постоји још проблем што ми организатори конференције нису потврдили да ли имам резервацију за хотел Шаљапин, па не знам ни где да идем а већ је 22:30. Један натуца енглески и некако му објасним да треба да зове Шаљапин и да провери резервацију. Налази телефон Шаљапина и пита ме нешто за фамилију. Скапирам да би то могло да буде презиме јер како би иначе проверио резервацију. Потврђује да ми је резервисано. Почињу преговори о цени. Тражи 1000 РУБ (око 30 ЕУР). Мени се чини да је много и почиње цењкање. Срећом се цифре на руском и српском скоро исто изговарају. Он каже да до града има 40 км и да то није много. Ја нудим 800, али се налазимо на 900. Није неки добитак али сам се бар цењкао и спустио цену за безначајних 3 ЕУР. Важно је победити.

Стижем у хотел у самом центру, у пешачкој зони, поред врло лепе православне цркве Богојављења (крај 19. века) која није у руском стилу (нема кубе). На рецепцији за дивно чудо говоре енглески за хотелске потребе. Добијам двокреветну собу. Хотел је нов, све ради и Круповим лифтом идем на 5. спрат, соба 512. Откључава се картицом. У соби мини бар, телевизор, клима. Добио сам пасворд за безжични интернет и без проблема се повезујем. Преко Скајпа добијам поруку од Дабе из Канаде да нам је пријатељ Ђорђе Ђорђевић преминуо и да је некролог изашао у српско–канадским новинама и даје ми електронску адресу новина. Прочитам јако леп некролог о нашем одличном графичару (сува игла) који је у Канаду отишао пре око 20 година и пробам да проследим мејл мојој жени. Нема шансе. Преко руског провајдера се не може послати. Тек када сам отишао директно на сајт мог провајдера успевам да пошаљем мејл. Силазим у хотелски бар (ради 24 час.) да се повратим. Бармени Артур!!! и Ренат!!! Такође говоре хотелски енглески. Мало точено руско пиво 100 РУБ = 2.8 ЕУР, еспресо 80  РУБ = 2.2 ЕУР, танак и сиромашан сендвич 60 РУБ = 1.1 ЕУР. Враћам се у собу, отварам Мартел и прослављам завршетак лудачког дана. После свих ових дешавања, одлучујем да дневно водим дневник. Знам да сам лапонац а било би штета заборавити такве ствари. У сваком случају треба бити спреман ако којим случајем поново одем у Русију.

24.08.08. Недеља

Устајем око 10, поправљам време на телефону за +2 сата у односу на београдско време (Београд–Казањ у ваздушној линији 2450 км.) и одлазим на доручак. Шведски сто, бирам само препознатљива јела: виршле, печену сланину и качкаваљ. Остало су неки миксеви и не бих да пробам без велике потребе. Нема сенфа а за мастард нису чули, па једем без тога.

На рецепцији срећем Виктора Баранова, већ мало боље говори енглески, који се пријављује за собу. Питам га зар Ижевск није близу Казања како ми је рекао раније и шта ће му овде соба. Одговара – јесте близу – 340 км али мора да има собу овде. Тада сам схватио релативност простора. У огромној земљи 340 км. је близу, а мени је до Авале 20 км. далеко. Одемо у бар да се договарамо око стратегије за усвајање Стандарда старословенског ћириличног писма а и после онаквог доручка пиво је обавезан напитак. Размењујемо бројеве мобилних и тестирамо позивање. Поново нема шансе. Јосиф ме је звао из Грчке, размењивао сам СМС са Стефаном у Београду, на уласку у Русију сам од 3 оператора примио поруке о могућем ромингу али ако хоћеш из Русије са нашом картицом да добијеш некога са руском – нема шансе. На крају сам отишао у централу руског МТС–а да видим како да подесим. Поново нико не говори енглески. Мој водич Илија (такође не говори енглески) им је објаснио проблем па смо после пола сата (у Русији је све успорено али нема живцирања и нељубазности) добили одговор да треба да узмем руску картицу с којом могу да причам по Русији и да зовем иностранство али мене нико не може да зове јер нико не зна овај нови број. Узео сам картицу на Илију, мора да се региструје власник, јер је процедура за странца далеко компликованија. Нисам схватио али изгледа да је бесплатна а плаћа се само припејд, па сам узео за 300 РУБ. Пошто смо се у долазку нашетали преко мере, иако смо ишли аутобусом (15 РУБ), питао сам Илију колико кошта такси до хотела. Каже 100 РУБ иако ми није било јасно како зна цену а баш и не користи такси а још више како зна цену када раније никада није био у МТС–у. Замолио сам га да позове такси. Из неке свеске је нашао број па је позвао. Онда је диктирао свој број па ми је рекао да ће то брзо. Док смо чекали добио је позив па ми је рекао 15 минута. Онда смо чекали док нека кола нису стигла (без ознаке за такси). Питао је возача да ли је таксиста, што је овај потврдио. Ушли смо, обавезно везивање појаса, није било таксиметра али је имао радио (неко га је звао). Довезао нас је до хотела (око 10 км.) и стварно тражио 100 РУБ. Јефтино за београдске прилике. Из овога сам схватио да нема званичног радио таксија. Да мораш да имаш њихове визиткарте и онда их позиваш па када дођу – дошли су. Цене су округле па како ти се заломи.

Отишли смо на ручак у пешачкој зони у башту, јер је време предивно, и узели јеловник. Опет проблеми. Све је написано на руском а Илија не говори енглески, па не може ни да објасни шта је шта. Гледам познате речи и бирам „језик на кавкаски начин”, не желим грчку салату већ тражим само парадајз кога нема у јеловнику али га има у грчкој салати и узимам неку супу наслепо. Враћа се келнерица и каже (схватам некако) да не може само парадајз, није предвиђено. Да знам руски ја бих се убеђивао, одустајем од салате, али закључујем да социјализам није умро, умире али када ће умрети – не зна се. Супа је била пилећа, мало ретка али укусна. Језик запечен у рерни, чека се 15 минута, са печуркама, веома укусно. Цена за две супе и главно јело 240 РУБ = 6.8 EUR. Пошто смо се добра три сата наћутали, кажем Илији да је слободан да иде, појди, појди Илија. Дефинитивно, српски и руски језик су различити. Блискост словенских језика је толика да се не разумемо. Предпостављам да су о тој блискости писали људи који знају оба језика па је њима стварно блиско. Нама који нису учили руски или имали ближе контакте то није тако. Сличне или исте речи у оба језка могу да помогну али и да заведу (нпр. руска реч право значи десно па се ти снађи са познатом речи).

Увече је стигао и Хајнц Миклас из Аустрије који веома добро говори српски и скојим сам се већ раније спријатељио па ми се мало просветлило. У 23 часа смо одржали радну седницу (са Барановим) у бару. Пошто сам Баранову поклонио дигиталне копије руских хиландарских повеља на А3 формату (Кемпфер објавио у Хиландарском зборнику 4), Миклас је добио хиландарску ракију а обојица по три примерка одштампаног стандарда. Обојица су били одушевљени. Разговарали смо о стратегији за Охрид јер знамо да ће велику опозицују да прави група са запада (Клеминсон, Бирнбаум, Кемпген) која је до сада предлагала регистрацију старословенског писма у Уникоду али без концепта и без претходно усвојеног стандарда. Нико од њих неће доћи у Казањ иако су били најављени. Можда је разлог што су видели из програма да ће бити расправљано о Стандарду, па нису хтели на руском терену да имају конфликт. По Микласовом мишљењу а и мом, најважније је да придобијемо Русе као целину. Најзначајнији светски палеограф за ћирилицу Анатолиј Турилов (био је на Београдској конференцији) нажалост неће бити у Казању али смо договорили да Миклас у повратку из Казања оде у Москву до њега и да с њим види кроз коју комисију у Охриду треба представити Стандард. Како би поспешио ствари и Институту за руски језик шаљем дигиталне копије руских хиландарских повеља на А3 формату. Турилов јесте за ову идеју али све некако мислим да мали поклон ту и тамо може само да помогне. Ваљда је нешто од моје бабе цинцарке прешло на мене. Углавном, настављамо расправу о стратегији.

Сазнајем од Микласа да повратна карта неком Сибирском компанијом (којом је он дошао) кошта 190 ЕУР и да у повратку има ранији лет из Казања који би ме повезао са летом за Београд истог дана без спавања у Москви (129 ЕУР). Али све је то рокенрол. Почетници у свему плаћају најскупљу цену.

25.08.08. Понедељак

Ујутро доручак са Микласом који ми каже да се сенф на руском каже горчица, па се сетих да се некада и код нас то тако звало, али треба погодити. Тражим горчицу али је немају ни у кухињи. Значи једу виршле без сенфа. Свашта човек научи. После одлазимо да се региструјемо за конференцију.

На регистрацији траже 600 РУБ = 17 EUR за котизацију. Значи плаћам то што ћу нешто да им говорим. Нелогично али западни принцип. За излет по граду још 200 ЕУР а за излет до Свияжский Богородице – Успенский монастырь још 300 ЕУР.

На излет полазимо у 12 сати аутобусом. Водич наравно прича руски и меље без престанка. Нема дугме за искључивање. Повремено ми помаже Миклас и од раније познати бугарин из Софије који разуме српски и говори руски. Одлазимо у Казањски кремљ, комплекс постављен изнад ушћа Казанске реке у Волгу (врло слично београдском Калемегдану, само много веће). Ту се налази председништво Татарстанске републике, на ударном положају огромна џамија, Кул–Шариф са 4 минарета , сва у мермеру, завршена 2005, православна црква, кула из средине 16 века, музеј итд. Све монументално али нова џамија доминира целим простором.

Одлазимо у цркву у којој је чувена, чудотворна икона Казањске Мати Божије (Казанской иконы Божьей Матери) чуварке Русије, која има узбудљиву историју. Откривена 1579. и чувана у једном казањском манастиру. Њене копије су чуване у Москви, Јарослављу и Петровграду. Икона је украдена 1904. Када је руска полиција после неколико година ухватила лопове, ови су тврдилида су оков и драгуље скинулу и продали а да се икона распала и спалила сама од себе. Постоје многобројне верзије о томе која је икона оригинална али једна од признатих копија (датирана из 1730) је доспела 1970, у град Фатиму, у Португал. Икона је потом 1993 била поклоњена папи Јовану Павлу II који ју је држао у свом кабинету 11 година. Папа је изразио жељу да посети Москву или Казањ и да врати икону, али када је то одбијено од стране Руске православне цркве он је безусловно одлучио да икону врати. После излагања иконе у катедрали Светог Петра у Риму, икона је 2004. предата Москви. Следеће године је Патријарх Алексије II икону поставио у цркву где је и раније стајала.

Купујем за монаха Јосифа копију иконе и држим је на постављеној икони око које је увек много људи. На копији нема окова па купујем и слику иконе са оковом.

Враћамо се до Универзитета где имамо сат паузе за ручак. Одлазимо у оближњи експрес ресторан и тамо бирам неко јело где видим да има меса, личило на мале фаширане шницле. Међутим добијам га у некој палачинки, није било неукусно али не знам шта сам јео. Пијем пиво са Мелани Гау из Аустрије, згодна жена од 30 година, доктор или докторант старословенског, и збијам стандардне београдске шале са провокацијама на које они нису навикли у уредно падају у замке. Мало шале и комике не смета.

После ручка одлазимо у Свијажски манастир Богородице Успенске подигнут 1555. и манастир Јована Претече из 1551 (најстарија црква рађена у дрвету). Од Казања су удаљени око 30 км у ваздушној линији али се иде около, наоколо па има до њега бар 100 км. Колико сам схватио, манастири су први православни манастири у том крају. Оба манастира су под реконструкцијом. Већина фресака је потпуно избледело а иконе су новијег доба. За све време сам видео само једног монаха. Последице социјализма су свуда приметне. Манастири су иначе играђени на предивном Свијажском острву око кога се две реке уливају у Волгу, чинећи огромно језеро. Сада је острво повезано путем са копном. У продавници сам питао да ли имају нешто типично за оба манастира, међутим немају. Купио сам само један мали каталог о њима и сребрни крстић за 400 РУБ.

Чекамо већину која је остала на служби, за коју нисмо знали јер смо раније кренули према аутобусу, па са пропустио прилику да чујем руско појање. Као последњи аматер остајем на три цигарете које делим са Мелани и Микласом. Пошто смо чекали један сат на завршетак службе, гребемо се од, такође, грешног Руса који је имао довољно цигарета. Перемо руке у реци (заборавио сам име а није Волга) која на том месту изгледа као језеро а вода је топла, за купање. Рус каже да нема много рибе што је запањујуће за онолико пространство.

Док смо чекали приђе ми Рускиња, дебељуца око 40 година и пита ме да ли сам из Србије, Београда итд. Када сам потврдио, каже ми да је студирала пре 20 година српски у Београду али да је прилично заборавила да говори, међутим све разуме. Тако сам добио још једног саговорника.

Враћамо се преморени у Казањ, једва налазим продавницу са цигаретама, није као код нас на сваком ћошку, и узимам винстон класик а човек ме пита, лепо на енглеском, једну или две пакле. Нисам могао да верујем. Пакла кошта 25 РУБ = 0.7 EUR. Одлазим на вечеру са Микласом коју је он платио. Касније у бару пијем још једно пиво (соло, нисам хтео да се јавим госпођи Ремнек из Америке  коју сам упознао још у Софији) и одлазим да паднем јер ми се ноге распадају од толиких обилазака. Сутра гарантовано имам упалу мишића као у Хиландару због силних излазака за пушење. За један дан у Хиландару (дневно 1200 степеника) пређем више степеника него за 100 дана у Београду (дневно 12 степеника).

Окачим се на интернет али ништа. Питам рецепцију – кажу да није ту IТ менаџер па да не знају о чему се ради.

Са Микласом вечерам филе мињон (мало личи на то) попијемо по два пива, све плати Миклас, и враћамо се на спавање.

26.08.08. Уторак

Одмах се окачим се на интернет али опет ништа. Питам рецепцију – кажу да није ту IТ менаџер, доћи ће касније па да онда питам.

Доручак у 09:30 поново тражим горчицу не бих ли их натерао да је купе, кад оно рекоше  – ево стиже ускоро. Стварно после 5 минута келнерица ми доноси у малој посуди сенф. Мало је чудан али сенфу не треба гледати у зубе када су ти на столу виршле.

Одлазим на свечано отварање. Веома лепа свечана сала. Поносе се што је ту студирао а био и ректор велики математичар Лобачевски. Студирао је и Лењин али не знам да ли се поносе – нисам питао. Отвара проректор и предаје реч Баранову који је председник програмског комитета. Све на руском али сам разумео да је у вези стандарда споменуо мене па Микласа па себе. Дакле на отварању прекрштени Костич (не би рекли или написали ћ исто као и Словенци). Одслушао сам прва три излагања и разумео само енглеске текстове на видео–биму. Дефинитивно сам једини који не зна руски, јер и западњаци (слависти) га нормално знају. Баш ме занима како ће да изгледа моје излагање на енглеском и на ком језику ће ме питати и како ћу то разумети. Уздам се у „све је то рокенрол“ па ћу се снаћи.

Одлазим у хотел и прегледам текст излагања и размишљам у којој мери да будем оштар према екипи са запада која је против стандарда. Ја бих најоштрије (то ми иде најбоље од руке, онако просто мој природни вокабулар) али ипак остављам  да се консултујем са Микласом пошто радимо тимски где је он добар полицајац а ја онај други.

Касније шетам градом и прескачем ручак – треба штедети пошто наша браћа све наплаћују, чак и оно што би се код нас подразумевало да је урачунато у цену собе.

Увече одлазим на вечеру. Мењам ресторан и идем у један који у излогу има јирос (а не гирос како га Срби погрешно зову). Поучен ранијим искуством понео сам књигу „Са руским у свет“ у којој су описане ситуације за туристе, па и туриста у ресторану. Седнем у „Сулејман кебап“ и тражим менју (тако се каже) а келнерица ми донесе само винску карту. Добро, одаберем пиво али шта са храном. Тек тада приметим да је испод стакла на столу и мени. Погледам и стварно се запањим. Има и на енглеском. Шта изабрати? Ипак се одлучујем за мешано месо (нема свињског) од јагњетине и пилетине, једно пет врста. Све је било одлично. Морам да савладам како се каже љута паприка јер је до сада нисам видео.

Интернет и даље не ради и нико не зна зашто.

27.08.08. Среда

Доручак у 09:30 поново тражим горчицу и опет доносе после пет минута. Схватам да је сами праве и да зато има другачији укус него куповни.

Одлучио сам да не идем на конференцију јер је на програму XML језик путем кога се врши транскрипција старословенског на латиницу а за слова која нису коресподентна (има их више него оних првих) куцају се шифре. Исто се шифрама описују надметнута слова са или без титле која нису регистрована у Уникоду. Када погледаш текст одмах добијеш идеју да то бациш – личи на програм. Ту они онда истражују разне ствари (рецимо учесталост речи у тексту) али на крају не могу да се врате назад у старословенски. Немају фонт који то све има. Баш ми их је жао, веома. Питао сам их пре три године какав је то технолошки поступак који има само енкодинг а не и декодинг. Осмехнули су се кисело.

Са Микласом чешљам мој текст. Он поправља мој енглески (дипломирао је прво енглеску књижевност) али када смо дошли на моју пљувачину по онима са запада почиње да ублажава. Уствари упропастио ми је стил изражавања. Штета, али биће прилике на Охриду када ме изазову – а хоће сигурно. Док радимо струја нестаје неколико пута. Миклас не може да схвати како је то могуће.

Одлазим поново на рецепцију и коначно налазим IТ менаџера. Уз њега иде и девојка која нема појма о компјутерима али зна мало енглески па му преводи, јер IТ менаџер не зна енглески. Аферим брате руски. Објасним да сам имао интернет два дана и да после немам. Гледа он мекинтош да провери али никада није радио на њему. Све му покажем и стартујем Сафари који одмах избацује мени да се укуца пасворд за мрежу. Питам зашто тражи пасворд када сам га убацио и видим мрежу. Он оде да провери. Нема га десет минута. Нађем га и питам да можда пасворд нема временски лимит. Каже има два дана. Па рекао сам му да сам имао два дана и да сада немам. Он, онако смирено руски каже да морам да купим нову картицу. Кажем – нисам ни прву купио пошто мекинтош има уграђен бежични пренос, него сам само добио од хотела пасворд за прикључење. Да не дужим, они то зову картица са пасвордом која има временско ограничење два дана или 250 МБ а плаћа се и пренос података 1 МБ = 7 РУБ. Питам, добро колико сам потрошио за два дана и добијем одговор 110 РУБ а били су само мејлови. Све се плаћа иако је соба 90 ЕУР. Добро је да нисам наивно отишао на базен или фитнес који нуде. Вероватно бих прао судове дуже време. Узимам нову картицу.

Прескачем ручак поново. Одлазим по подне на конференцију. Из два покушаја налазим салу 355 (два пута по три спрата, није шала). Миранда Ремнек из Америке говори о употреби ГИС–а за старе текстове. Као сва места која се помињу треба путем Географског Информационог Система повезати координатама. Почела је на руском али је одустала и наставила, на моје задовољство, на енглеском. Ипак ни они не говоре руски како треба. Схватио сам да опет нешто изводе бесне глисте и да многи научници расправљају о потреби примене ГИС–а. Какве везе има ГИС и стари текстови. Када би знали за базу података (као наша о повељама) схватили би да су координате само још један податак који се може убацити. Дефинитивно неталентована нација.

Враћамо се у хотел, прикључим се на Интернет, кад оно опет статива. Па ако је и Русија – превише је. Зовем рецепцију (мислим да су ме до сада сви запамтили) и бесно објасним да сам тог јутра купио нову картицу али ми сада програм пријављује да је истекла. Нити је прошло два дана а нити сам скинуо 250 МБ. Чак и фини Рус примећује да је фрка и диктира ми (ваљда бесплатно) нови број. Договарам се са Микласом и Барановом да одемо на вечеру у исти турски ресторан од јуче. Придружује се и асистенкиња Баранова, згодна кабастија женска – нормално не говори енглески. Овога пута поручујем пилећа крилца на жару (прави роштиљ на ћумур) и питам друштво како се на руском каже љута паприка. Немају зелене папричице а ни салату од паприка (као да то тамо не успева) али туцана алева паприка има и зове се „оштри перец“. Још једна потврда о блискости језика. Сваку реч разумеш али није то оно што ти мислиш да разумеш. Опет све одлично – по нашем (турском) укусу. Баранов ме најљубазније моли да му дозволим да он плати вечеру. Великодушно пристајем, обзиром на харач који су завели за све осим ваздуха али и на чињеницу да у Београду никоме нисам дозволио да плати било шта. И даље разговарамо о стратегији. Опраштамо се јер Баранов одлази у Ижевск да уда ћерку и да се сутрадан увече поново врати.

Интернет ради. Силазим у бар на још једно пиво и примећујем да бармен разлуђује групу американаца који су дошли на неку другу конференцију која се одржава у хотелу. Већ су мало припити а он им открива коктел (појма немам који) који се сипа у чашицу, чаша се поклопи руком и лупа неколико пута о сто. Садржина почиње да се пени и пије се у једном цугу. Док сам попио пиво они су већ били прилично весели. Надам се да ће устати без велике главобоље.

28.08.08. Четвртак

На доручку примећујем једну американку од јуче увече са подочњацима. Само она зна како јој је, јер сам ја већ заборавио та аматерска пијанства. Стандардно јак доручак, како бих прескочио ручак. Прескачем неинтересантно пре подне на конференцији и одлазим у град да заменим паре. Одлазим у банку и дајем 100 ЕУР за промену. Девојка тражи и пасош??? дуго гледа и контролише и враћа новчаницу. Наравно не говори енглески, иако на енглеском пише «Exchange office». Питам на разне познате начине шта није у реду и схватам да каже да је оштећена. Показује на превоју мали зарез од савијања (није поцепана и ни делић не недостаје), покушавам да се узалудно буним али џаба. Проналазим другу банку и нормално уз пасош чији се број уписује мењам 100 ЕУР. Ни ова жена не говори енглески иако има изнад главе исти енглески натпис као и претходна банка. Енглеске натписе очигледно држе због моде и форме. Уосталом, ако је за хотелски енглески потребно 100 речи, за мењачке послове не треба ни 50.

Како сам јуче питао Баранова како се зове буквар на руском, а зове се исто пођем у велику књижару да купим буквар како бих видео део који се односи на лепо писање. Хоћу да упоредим мој пројекат „Букварско писмо“ са њима. Пријавим се једној од три девојке које циркулишу у продавници и тражим буквар. Опет исто, нико не говори енглески а ја на српском говорим све што ми пада на памет: деца, школа, писање, азбука … надајући се да ће бар нека реч да је асоцира на буквар. Она некако схвати и одведе ме до полице са уџбеницима. Показује ми књиге на којима пише и буквар и азбука. Мора да ми нагласак не ваља. Гледам књиге али нема лепог писања. Нова тортура, објаснити лепо писање. Све уз помоћ руку (показна настава) објашњавам лепо писање док се нисам сетио да кажем красно. То је схватила и показа ми неколико књига које се зову „пропис“. То му дође као правило за лепо писање само је скраћено на једну реч и није саставни део буквара, већ посебно издање. Постоје више издања, бар десет, од разних аутора (демократија и децентрализација као код нас). Продавачица ми показује, по њеном мишљењу најбоље, у четири књижице 134 РУБ. Купујем то и још две друге.

Успут купујем шест пива „Стари мељник (млин)“ и одлазим да проучим руско лепо писање. Рекао бих да сам бољи али ме интересују и облици типичних руских слова (које ми немамо) око којих сам се увек мучио.

Облачим беле панталоне и белу кошуљу, стављам качкет (мало, мало па пада киша), упртим ранац са компјутером и погледам се у огледало. Видим типични глупи амерички туриста и згрозим се. Из авиона се види да сам странац. Али нема се куда, одлазим на конференцију. Данас је ударни дан за Стандард и после мог излагања на округлом столу ћу бити и копредседник. Одмах настаје фрка ко ће да преводи (Миранда Ремнек није имала преводиоца) па ово схватам као посебну част. Налазимо (и приморавамо) Тању да преводи. Талентовани балканац одмах разбија уобичајену суморну атмосферу и опушта публику. Иако сам у Србији средње забаван, тамо пале и наше најобичније ствари. Углавном после два – три смеха у сали у уводном делу, почиње озбиљно излагање. Образлажем суштину проблема око Стандарда и постојеће регистрације старословенског у Уникоду (без стандарда). Износим целу историју овог пројекта од захтева Хиландара 2003. преко конференције у Београду у организацији САНУ и коначном предлогу Микласа, Баранова, Савића и мене. После излагања има питања али одлучујемо да се то настави на округлом столу на коме ће се придружити и две друге комисије.

Због мене одлучују да за време рада округлог стола Тања преводи све а мени додељују Кевина из Америке (одлично говори руски) да ми преводи питања и дискусију. Већ ми је непријатно од толике пажње. Уводно излагање даје Миклас и на почетку каже да ће због мене да говори енглески. Ја се буним и кажем да је боље да говори руски а Кевин ће да ми преведе, међутим по њему је јако важно да ја разумем а Тања ће да преводи на руски. Нешто је ту изводио бесне глисте али су се сви сложили. У уводном делу ми је изрекао толико комплимената да ми је било мука. Нема ништа лепше од одавања признања и то још од таквог стручњака али ми није било пријатно. Нисам ваљда навикао пошто у Србији ако ниси доживео пљувачину – супер си прошао. Имао је одлично излагање са разрађеним потребама и принципима Стандарда.

У дискусији се млади Рус није сложио са нашом константацијом да је Уникод недоследан у својим принципима и правилима а оно што је недоследно правда истим објашњењима као и Уникод. Наиме сва акцентована слова западних језика (композитна слова) су прихваћена јер су већ раније била прихваћена у другим кодним системима пре Уникода а сада Уникод не прихвата композитна слова за регистрацију, па сви други језици (писма) имају велики проблем. Ове године су регистровали и пун сет старогрчких акцентованих (композитних) слова, али то је због тога што су већ раније та слова била делимично регистрована па је ово само завршетак тог посла. Дакле опет изузетак од правила. Разумном човеку (а и сваком правнику) би то било довољно као доказ недоследности али овај није био ни једно од тога.

По обичају, стандардни опоненти за функционалне карактере (рецимо два слова зјело, старији и млађи облик) су Бугари. Исту причу смо имали са њима и у Софији, ове године. Миклас им је школски објашњавао потребу са навођењем примера развоја појединих слова од грчког, преко глагољице па до ране и касније ћирилице. Стварно је велики стручњак. Њих наравно не можете убедити када припадају (некритички) оној другој групи која стандард језика (писма) замењује лошим стандардом Уникода. Велика већина осталих учесника се сложила са предложеним стандардом. Око нашег одштампаног предлога Стандарда је настао грабеж. Нисам имао довољно примерака за све заинтересоване. Иако то постоји у електронском облику и на њиховом сајту сви су хтели штампани примерак. Разумљиво је јер у односу на оно што они штампају ово јесте луксузна штампа. Ко и није знао за Хиландар сада ће га запамтити. Углавном, све је завршено како смо хтели.

Нас двадесетак одлази на вечеру у исти турски ресторан. Дискусија се наставља до првих пива и хране. У ресторану постоји бежична интернет мрежа (као и у многим другим који се рекламирају) и ту једни другима приказујемо или своје радове или своје сајтове. Када сам показао мој сајт, видели су лепо женско дупе на коме пише „ћирилица не мора да буде ружна“. Мушкарци су у глас питали а чије је то лепо дупе. Одговорио сам да је то дупе присутне и згодне Мелани Гау, да сам је снимио у Софији и овде приказао. Сви су је у неверици погледали али ни Мелани није од јуче. Хладно је рекла „али Зоране па зар се нисмо договорили да је то само за твоје очи“. Рекох, јесте али нисам могао да овакву лепоту сакријем од света. Сви су били збуњени, како сам ја матор био с њом а њена два руска млада удварача су одлепила на руски, достојансвени начин. Дефинитивно немају духа и лако их је заблесавити.

Поред нас је била нека турска прослава, петнаестак младих, све са забављачем, микрофоном и музиком. Музика мешана, и оријентална и енглеска. Е онда се појави трбушна плесачица. Поче да врти дупетом и око нашег стола и да анимира публику. У Микласу прокључа турска крв и скочи и поче да игра са њом. Увија по турски, а после се прикључише и други гости. Ја сам достојанствено јео моју баклаву (после више година) и није било силе која би ме натерала да лудујем оријентално. Рокендрол је закон а закон се не крши без велике муке. На растанку сам се, пред удварачима, пољубио са Мелани како бих до краја запржио чорбу. Видећемо резултате.

29.08.08. Петак

Доручак, овог пута узимам три јаја на око, које спрема млади кувар предамном. Појачавам сланином и качкаваљом. Ваља издржати до вечере. Пошто су преподне предавања о XML језику, хладно прескачем и одлазим да видим велики трговински центар. На улици испред хотела стално трешти музика из разних извора, од уличних свирача до продавница. Све је помешано. Оријентална, руска, западна а чуо сам и диско верзију нашег „Ђурђевдана“ у руској обради. И то тако до два ујутро. Купујем кратки винстон за 25 РУБ (око 55 дин) и одлазим у трговински центар. Четири нивоа, све блиста. Све могуће светске фирме а има и попуста од 30% до 70%. Цене не могу да коментаришем пошто не знам ни у Београду. Углавном има свега али интересантно још нигде нисам видео неку самопослугу, па ни у овом центру. Ваљда их има, само треба наћи. Попијем еспресо, 60 РУБ и враћам се у хотел.

На рецепцији питам да ми кажу колико ће да кошта соба како бих могао да заменим новац јер не примају другу валуту. Погледам рачун кад оно инернет рачун за 27.08. када га уопште нисам користио и када сам се жалио рецепцији да картица не ради, износи 1800 РУБ (50 ЕУР). Објашњавање, сазивање разних менаџера (ни један не говори енглески), испринтају ми листинг на десет страна о коришћењу те картице укључујући позивање неких интернет компанија за телефонирање. Испитивање да ли сам користим компјутер, да ли неко може да га користи без мог знања итд. Кажем браћи која ме стално малтретира да могу лако да виде на мом компјутеру да ли сам звао те компаније. Никако не верују да им је неко украо број, јер од мене нико није могао, осим собарице која је могла да га прочита са папира на мом столу. То нисам споменуо да не би шутнули неку од њих. Углавном после једног сата великодушно одлучују да ми се рачун брише. Све то у оном познатом спором ритму и међусобном разговору тихим гласом. Праве машине за губљење времена. Код мене не би зарадили ни за леб и воду.

После подне идем на завршетак конференције. Испред ректората паркиране три огромне беле  лимузине са по четворо врата. У једној млада и младожења а у осталим весело друштво. Неки стоје усправно јер су отворили кров па машу пролазницима. Нисам схватио шта раде испред ректората. Можда је у питању несвршени студент па приказује да му факултет није био ни неопходан за успех. Ко зна.

Због великог интересовања око очувања и обраде старих текстова предлаже се оснивање „Асоцијације текстуалног наслеђа“. Непрофитне организације са статутом (на руском Устав) и разним комисијама. Чујем да ме Миклас предлаже за неку комисију (у том тренутку не знам коју), видим да се сви слажу и онако да разбијем смртно озбиљну руску атмосферу, кажем на енглеском да се слажем али да бих волео да искључиво будем у групи са Мелани Гау. У сали смех (и руси знају да се смеју – понекада) и стварно ме ставе да са њом будем задужен за глагољицу. Изгледа да не треба увек бити духовит. Осим да цртам слова, па и глагољичка, о њој немам појма. Подсетило ме на време социјализма где су сви избегавали да буду у неким комисијама па је то био проблем. Проблем се решавао тако што се за члана изабере онај који није присутан на састанку, а сутрадан му се саопшти да је изабран – повратка нема јер нико неће да организује нов састанак. То је био један од битнијих разлога за посећеност састанцима.

Одмах потом ме ставе и у комисију за ћирилицу (где и припадам) са Русом из Москве. Заборавио сам му име али биће на њиховом сајту. Бирамо Баранова за председника асоцијације а седница се наставља подношењем извештаја председника неколико комисија. Тиме се завршава радни део конференције и у нормалним условима би председник организационог одбора дао завршну реч. Објашњавам Мелани која се спрема да иде, да ово није крај. Пита како није а ја јој кажем да ће још, бар пет њих да се захваљује овом и оном, па да ће ови да се захваљују њима и то све бираним речима (Црногорци су много ближи Русима него што то Срби мисле и што би било логично). Тако је и било. Још двадесет минута „ја теби војводо ти мени сердаре…“ све са аплаузима између. Мелани (која говори руски) ми не верује да не знам руски и Русе а све сам унапред рекао и каже да ја ту нешто измишљам из њој непознатих разлога. Остављам је у незнању јер се не може на брзину Немици објаснити узлет и пад словенске душе, потребу за војводом и сердаром, као и свим осталим небитним стварима које само помажу словенској души да се осећа вреднијом него што јесте. С друге стране, када помислиш да за сваки успех треба много труда и рада а за овај само неколико реченица, па није мала ствар. Осећаш се исто а потрошио си само мало времена и исказао бираним речима оном другом оно што би волео да кажу теби. Проблем је што то не важи скоро никада за Србе (нисмо ми ваљда Црногорци или Руси). Наиме, када те неко случајно похвали (у Србији то значи да је или плаћен, или у истом клану, или… али никако да је то искрено и са разлогом, јер би и ти могао да то урадиш исто и још биље само да си хтео) ти се само отмено захвалиш, без узвраћања љубазности како не би беспотребно уздизао оног који те хвали. Милић од Мачве је говорио да су Срби најстарији народ на свету али да је хтео да се држи истине, требало је да каже најгори уместо најстарији и све би било тачно.

Онда смо колективно отишли у татарски ресторан. Да не помислите погрешно, о свом трошку. Нема код браће Руса нашег јужњачког гостопримства. Изборимо се да је у тој сали дозвољено пушење, разместимо све столове и столице како би нас двадесет село. Срећом имају јеловнике са сликама (а зна се да слика говори као хиљаду речи) и почнемо да поручујемо. Научен предходним искуством са брзином услуге, позивам келнерицу, склапам руке и најљубазнијим гласом молим да ми одмах донесе точено (на руском, отприлике разливноје) пиво. Док су остали наручили, мени стиже пиво. Сви су жедни и почињу питања како сам ја то добио а они не. Објашњавам да Татари посебно воле Србе и да иако нисам рекао одакле сам, они то осете. Просто природна љубав. Почињу да протествују код келнерице зашто још нису добили пиво а она одговара да убрзо стиже. Попио сам мојих пола литре а они још нису добили своје. Онда су почели да доносе храну, али не све одједном него једно јело па после пет минута друго и тако редом. Сви су већ појели главно јело а ја још нисам добио мој кебап. Монгол, Журган који седи поред мене, све са лаптопом и ајфоном, пита је шта се дешава са мојим кебапом а она одговара да то није ни поручено. Колико времена треба – око двадесет минута. Да ли има нешто брже са месом, има за пет минута. Узимам то. Стиже опет за двадесет минута (нема зезања са временом у Русији). Немам појма шта сам јео али је било укусно када сам га табаском (једино љуто што су имали) зачинио. Остали су јели неке колаче са и без пламена, што и није у мом пољу интересовања. Одједном се прекида, иначе гласна музика и почиње пренос утакмице Манчестер против Зенита. Пошто нисам фудбалски фан, за Манчестер знам али Зенит из Русије, е па никада чуо. Не могу да искључе тон само у нашој малој сали тако да почиње да буде непријатно.

Са млађом екипом одлазим у диско, да видим како то изгледа у Русији–Татарстану. Плаћа се улаз 150 РУБ, музика трешти, тражимо пиво и добијамо топло по цени од 120 РУБ, немају довољно фрижидера или брзо пију? Пошто изгледам као глупи амерички туриста, прилазе две девојчице и питају да ли могу да се сликају самном. Сликају се путем мобилног (сви га имају) и одлазе срећне. Млађа екипа ђуска а ја поручујем још једно топло пиво. Када је почео неки ток–шоу са девојчицама на бини које водитељ провоцира а оне се отимају за микрофон да нешто кажу док публика активно навија, поздрављам се са екипом која одлази сутрадан у разне крајеве света и Русије и одлазим у хотел.

 30. 08.08. Субота

Доручак стандардно а после доручка долази Тања, сарадница Баранова да јој објасним неке ствари око фонтова јер им нешто не ради како треба. Не говори енглески али га нешто разуме а ту је и Баранов да преведе. Погледам њихов фонт а оно катастрофа у сваком погледу. У Опентајпу латиница (серифна), грчки (санс сериф), ћирилица (домаћа радионица) и глагољица (домаћа радионица). Копирана латиница и грчки су из различитих фонтова па висине слова и дебљине линија нису исте. Старословенски и глагољица рађени од различитих аутора аматера па се и то све разликује по висини и по ширинама. Прави хаос. Објашњавам шта све мора да се изједначи и то им је јасно. Погледам једно глагољично слово а тачке које дефинишу криве све на погрешним местима. Објашњавам где су најбољи положаји за тачке. Сви климају главом да су схватили. Питају како се решава проблем надметнутих слова која су између два слова и улево над словом. Показујем и то. Показујем им на примеру мог фонта и објашњавам функције опентајп фонта. Колико може да се схвати за један сат – не знам али бар су стекли слику како то треба.

Са Сергејом, Динаром и Надеждом (сви из Перма) и Микласом одлазим у шетњу до Народног музеја који је ту (руски) близу. Киша час пада час престане али ми грабимо пешке. Долазимо прво до православне цркве Петра и Павла с почетка 18. века. Веома лепа и велика црква али споља сва у неким флоралним украсима. Потпуно необично за православну цркву. У олтару иконе поређане у десетак нивоа. Узимам каталог јер се речима тешко може описати.

Одлазимо према музеју и успут тражимо банку где треба да прменим 750 ЕУР како бих платио хотел. И оне које смо нашли – затворене. Тек када смо дошли до Казањског Кремља, где се музеј и налази, схватамо по гомили веселих људи који свирају и певају, да је неки празник. Дан Републике Татарстан. На тргу се изводе представе уз учешће младих војника, људи обучених у татарске старе униформе наоружане мачевима, стрелама а неки су били и у оклопима. Деца обучена у савремене татарске ношње изводе програм. Све врло весело.

Улазимо у музеј и обилазимо просторије са експонатима. Од најраније историје па на даље. Приказани су Татари кроз историју укључујући земље које су освајали. Нисмо смели да коментаришемо како им је Европа захвална за Атилу, бич божији, и њихово освајање. У свакој просторији седи особа обучена у одговарајуће одело за то време и ради нешто у складу са поставком. Жена која преде, ратник у оклопу, човек који пред вама кује новац од олова, млади пар у барокној одећи испред кочија итд. Веома су љубазни и посетиоцима објашњавају све што их интересује. Врло занимљива идеја. Део музеја је посвећен октобарској револуцији са пропагандним материјалом и другом светском рату.

Од почетка не могу да скапирам ко је Татарин а ко Рус. Не видим разлику. Питам Динару која изгледа као типична рускиња, плава са израженим јагодицама како их она разликује. Она одговара – тешко, јер има и помешаних а да је између осталог и она Татарка. Значи поново доказ да не треба веровати предубеђењима и ономе што видиш. Сва срећа да нисам раније имао никакав коментар о Татарима (што иначе није мој обичај).

Враћамо се према хотелу, али овога пута низ канал са чије се обе стране протежу булевари са по три траке. Ништа неоубичајено за Казањ у коме су све улице простране, и са по четири траке. Наш булевар краља Александра би изгледао као мања улица у Казању. Са обе стране канала, постављене тезге за роштиљ (нема свињетине) и уобичајену вашарску атмосферу. Време се пролепшало па хиљаде људи циркулише и весели се. Миклас и ја се намерачили на роштиљ али нема шансе да нађемо место. Људи се отимају за столице. Идемо бар километар али ништа. Долазимо до огромног трга где се налази копија Лењинградске библиотеке, водоскоци раде до неба и туширају све неискусне укључујући и нас. Испод се пружа предиван поглед на реку, нешто као поглед са Калемегдана само много пространије. Већ смо преморени, ноге ми се распадају захваљујући мом преданом спортском животу. Враћамо се у хотел а имамо заказану вечеру са Барановом. Туширам ноге у нади да ће то да поправи ствар али мала је нада.

У седам нас Баранов чека у холу са четири девојке, сараднице у његовом институту. Одлазимо у онај турски ресторан где нас сви познају и лете око нас. Миклас је добио на поклон татарску капу коју носи а како је и турског порекла изгледа типично. Татарке га стално погледавају. Баранов пита девојке шта ће да попију а оне гуске кажу вино и то кјанти. Кошта смо 1000 РУБ и мислим да се Баранову окренуло у стомаку јер је хтео да плати целу вечеру. На паузи за пушење ме Миклас пита како да му помогне јер ће рачун бити преко 100 ЕУР што је за плату професора превелика сума. Објасни му да ако му каже да хоће да учествује у плаћању, Баранов ће то са поносом одбити макар се касније задужио. Кажем му да мора да га слаже како би пристао. Неискусни западњаци немају кликер за лагање што је наша природна особина. Кажем му да каже како је данас рођендан његове ћерке и да не долази у обзир да неко други плати. Пита шта ако одбије. Па онда кажи да ћеш се смртно увредити јер ваљда можеш да прославиш рођендан ћерке на достојан начин. Вратимо се на наставак и када је дошло до плаћања Миклас је изрекао прву лаж а када се Баранов побунио и остатак о увреди па су се на крају договорили да Баранов плати храну а Миклас пиће (већи део). Сви сретни.

Враћамо се измождени у хотел где Микласу предајем сет руских повеља и неколико одштампаних примерака Стандарда да преда на поклон Институту за руски језик у Москви где се већ договорио за састанак са Молдованом и Туриловом. И Миклас види повеље први пут и искрено је запањен како то лепо изгледа. Каже како ће Руси бити одушевљени за Хиландарски поклон. То нам је и био циљ, мислим у себи. Пошто његов авион иде сутрадан рано, опраштамо се до Охрида и договарамо шта још ко од нас има да уради до Конгреса. Одлазим у собу и први пут лежем у поноћ – преморен заспим у лету.

31. 08. 08. Недеља

После доручка питам рецепцију како да стигнем аутобусом до аеродрома. Кажу да ми је Баранов оставио поруку са упутством. Видим да треба да одем до трга, све са тешком торбом, и да нађем аутобус 17. Њиме се путује до неког парка где изађем и потражим други аутобус који иде до аеродрома али се не зна на колико времена иде тај аутобус. Сувише непознаница за некога који не говори језик а са друге стране пошто нема такси станица и таксији нису обележени, ако нешто пође наопако, како наћи такси. Питам је да ли може да провери колико кошта такси до аеродрома, она зове и каже око 800 РУБ (дакле јефтиније него са аеродрома) и ја је замолим да ми резервише један за четри сата пошто ми авион полази у шест. То смо средили.

Сада тежи део око плаћања. Већ су ми рекли да не примају (закон) страну валуту. Питам да ли ради и једна банка, обзиром да је празник и недеља. Каже не ради. Кажем јој да имам ограничење на износ новца на картици и да могу да дам само евре или да не платим ништа. После бројних консултација са разним менаџерима одговара да ће прихватити евре. Срачуна да је то 750 ЕУР и ја јој дајем 800 како би ми вратила кусур у рубљама. Нема шансе јер не могу да врше трансакције, једино ако имам тачно 750 ЕУР. Шта ћу, дајем 750 ЕУР и остајем са 310 ЕУР и 1300 РУБ. Фрка ми је јер не знам да ли се плаће нека аеродромска такса или не. Колика је такса? Пошто нико не прима евре да ли може да се плати картицом и да ли прихватају нашу визу. Прави хаос. Закључујем да страни новац (осим пластичног) нема вредност. Ако немаш рубље можеш да умреш од глади. Прво одем до великог хотела „Татарстан“ и питам да ли они могу да замене новац. Не могу али ме шаљу у један ресторан који може. Ресторан не ради због празника и ја сада предузимам другу акцију. Морам да проверим да ли ми картица ради. Одем у кафић где примају визу и питам да ли знају да се виза из Србије прихвата. Без размишљања кажу да може. Ја се охрабрим и узмем, осим кафе и картицу за бежични интернет. Један сат, неограничен пренос 100 РУБ. Овде је бежични интернет потпуно уобичајена ствар и много кафића и ресторана се рекламирају а и доста људи седи у њима са лаптоповима. Убијем тако један сат, предам картицу и за дивно чудо то све прође безболно. Пробам да позовем сина Николу али нема шансе, увек одбијен позив. Пошаљем СМС и то ради.

Дакле, када си у Русији, могу да те зову из Србије или Грчке али ти не можеш да зовеш ни тамо ни у саму Русију. СМС ради обострано.

Враћам се у хотел где треба да чекам још два сата али овога пута узимам и два пива које плаћам картицом али тек из трећег пута. Чекам такси а за аеродром, видећемо шта ће бити. Долази таксиста мало пре времена што је за овде чудно, улазим и крећемо. Ђаво ми не да мира пошто овде информација није увек тачна и на полуруском, полусрпском питам колико кошта. Одговори 1000 РУБ. Буним се и кажем да су у хотелу код наручивања рекли око 800, а он зове централу (не знам коју), мобилним, нешто прича и даје ми телефон. Човек ми на енглеском!!! каже да је стандардна цена до аеродрома 1000 а да је девојка из хотела још млада и да не зна. Кажем да је питала и да су јој одговорили око 800, али ништа не вреди. Како год окренеш, дупе ти позади, али идемо даље и како ми се рубље смањују некако измолим таксисту да ми замени 10 ЕУР за 350 РУБ како не бих остао без пара. Успут га питам колико кошта бензин у Русији. Кад оно 24 РУБ литра. Дупло јефтиније него код нас – 0.68 ЕУР/лит.

Стижем на аеродром и купујем два пива која стављам у торбу, како бих имао за хотел „Новотел“ који је вероватно скуп јер је 4 звездице. Поново чекирање пртљага, скидање кајша и ципела, препипавање службенице и обавезно прегледање пасоша. Добијам бординг карту и после десет метара улазимо на терминал. Опет прегледање пасоша, па нек неко каже да нема контроле у Русији. По највећој киши трчимо до авиона ТУ-134 и сви испаравамо од влаге. После нешто више од сата стижемо на Шереметјево 1 и излазимо на неку хладноћу. Добро је да сам имао сако.

Одлазим да узмем пртљаг и приметим да ми сопољни џеп од торбе није набрекао од пива. Погледам, нема га. Хоћу да верујем да су га узели из безбедносних разлога. Сиротиња је изгледа и богу тешка. Излазим у неугледну аеродромску зграду и поново купујем два пива. Па неће они мене. Добијам позив од Јосифа из Хиландара који је мислио да сам се већ вратио у Београд. Нема никога на информацијама како бих сазнао када иде неки аутобус, пошто сам видео у доласку да је хотел поред аеродрома. Има инфо кабина за такси. Ајде да питам за цену. Ладно каже 1000 РУБ иако је десетак километра удаљено. Има лопова и лопова. Изађем напоље а тамо три мала буса у које улазе путници и на којима пише Шеремјетево 2 и метро. Питам за хотел Новотел, сви одбијају. Других аутобуса нема па ја по старом српском обичају прилазим поново возачима. Кажем да је хотел поред аеродрома, као да они то не знају, и коначно један попусти, ваљда што сам био последњи путник па да крене, и наплати 60 РУБ као и другима. Џабе. Нема карата, само узме паре. За десет минута стижем до хотела, стао је поред њега иако му није станица, и улазим у велики модеран хотел.

На рецепцији девојчица љубазна и говори добар енглески. Собу сам већ платио у Београду преко Аерофлота. Дакле, брзо завршавамо формалности, добијам електронски кључ за кога ми каже да је неопходан и за лифт. Соба 5105 на петом спрату па је питам где је лифт јер је све велико и нисам видео на неком зиду врата за лифт. Показује ми у центар где је провидан лифт (као у америчким филмовима, у тржним центрима). Стварно, без картице не можеш да покренеш лифт али пошто се журим на оно место не стижем да размислим о могућим разлозима. За оне који не знају, поступак са картицом је следећи. Убациш картицу па је извадиш. Ако засветли мало зелено светло, притиснеш дугме за лифт (исто је и за врата од собе). Ако засветли црвено, поновиш поступак. Ако ти је картица у прорезу не можеш ништа.

Соба велика са оним швалерским креветом, двосед, столица за обување ципела а од опреме клима, Филипс ТВ и приручни прибор за кување кафе или чаја. Скувам нес и погледам информације о хотелу. Наравно има бежични интернет али овај кошта 192 РУБ по сату. Па баш да им их недам. Укључим ТВ и одгледам као Јанковићка побеђује Вознијакову са 2:1 па ми некако лакше. Видим да рекламирају разне кухиње које гостују у хотелу по неколико дана а да је јело, без обзира које, 1200 РУБ. Крчи ми у стомаку али брате и у џепу. Морам да сиђем да видим да ли су им сендвичи по некој прихватљивијој цени. У џепу имам још 300 рубаља.

Сиђем у ресторан и узимам јеловник. Цене супер. Најјефтинији омлет са беконом и помфритом 380 РУБ. Стандардног сендвича нема, а главна јела од 800 па до 1500. Погледам пиће кад оно еспресо 220, пива од 220 до 360. Наравно поручим омлет. Донесу одмах путер и земичке и све мислим и ово ће да наплате. Али глад је глад и узимам само један путер. Омлет стиже на огромном, луксузном тањиру са доста помфрија. Пита ме шта ћу да попијем а ја одговорим – ништа. Чудно ме је погледала јер уопште не изгледам сиромашно, па је вероватно схватила (веома погрешно) да не пијем. Поједем брзо а сва срећа што не једем много па ми је и ово било довољно као подлога за моја два „Старопрамен“ пива. Кажем јој да ћу платити картицом (другачије и не могу) и доноси рачун на проверу. Погледам а оно није 380 већ 418. Помислим да су наплатили и онај један путер. Погледам рачун боље кад оно нису наплатили путер него сервис 10%. Вероватно то негде пише ситним словима али човек не чита јеловник од почетка до краја, већ само оно што га интересује. Ако су некада били добри, као што русофили причају, сада су се потпуно покварили.

01.09.08. Понедељак

Будим се у пола девет, укључујем ТВ и гледам последња два сета Ђоковића против Чилића. Победа Ђоковића са 3:1 и дан почиње радосно. Одлазим на доручак (иначе кошта 900 РУБ) али је урачунат у цену собе у жељи да им се осветим. Само сам ја слаб за такву освету када мало једем. Узимам све нездраво, пијем чај и враћам се у собу да попијем бесплатан нес. Одјављујем се из хотела и у 10 шатлом (тако кажу за мали бус) одлазим на аеродром. Пошто сам стигао два сата раније шалтер за предају пртљага не ради и идем као и сви остали наркомани ван зграде да пушим. Напољу хладно и дува али то не спречава женскице да скакућу и пуше. После три цигарете враћам се поново на предају пртљага када оно ред онолики. Ја међу последњима. Чекао сам скоро сат времена да предам пртљаг.

Наравоученије за Москву. У доласку гледај да међу првима истрчиш из авиона. За сваког путника кога претекнеш имаш бар минут мање да чекаш на процедуру пасошке контроле. У одласку дођи два сата раније и чекај да међу првима предаш пртљаг. Када наиђе главна група путника већ је касно. Онда се покварено српски убацуј као падобранац. Сваки путник бар минут. После предаје пртљага пасошка контрола, опет минут по путнику.

Улази се у зоне фри–шопова, разних продавница и терминала за одлазак. Док луњам и размишљам на шта да потрошим мојих 300 РУБ угледам поред клозета место где је пушење дозвољено. Има и нека справа која усисава ваздух тако да се дим не шири. Супер. За 125 РУБ купујем еспресо и са уживањем пушим. Остало ми је још око 170 РУБ па ћу то да дам Јосифу када буде путовао у Русију. Одем на терминал 18 а оно ред огроман иако је остало сам 15 мин до поласка. Са истог терминала полећу авиони за Дизелдорф и још неки град па је зато велика гужва. Безобразно се пробијам до врата, вичем Белград и жена ме пропушта. Остали Срби када су то чули нагрнуше уз протесте осталих. Међутим, службеница је почела да виче само Белград па су се смирили. Процедура уобичајена. Скидање сакоа, кајша и ципела, препипавање и пролазак. Улазим у велики авион Аерофлота (не знам који модел) са по три реда седишта са сваке стране. Авион креће на време. Излазимо на писту и онда чекамо пола сата дозволу за узлетање. Коначно смо полетели. Мајстор је изгледа убрзао па смо у Београд стигли на време. Са 14 на 30 степени. Па нека неко сада не каже да те домовина не дочекује топло.

Изнервиран ранијим искуством са временом контроле пасоша, мерим време у Београду. До 20 секунди по путнику. Само три пута брже а има и више шалтера у том малом Београду. Бојим се да ћу постати патриота. Излећем напоље на пушење и кашљање. Чека ме син Никола и касније обавезна гужва на путу ка Душановцу. Знам да у кући гарантовано нема пива и новина, али то овде није проблем јер за разлику од Русије, мали предузетници, да не кажем киосци на сваком ћошку, раде стално. Комшије, продавци ме поздрављају и све се враћа на нормалу, као да никада нисам ни био одсутан.

Зоран Костић